Na­smi­jao me je ne­dav­no oglas ko­jeg sam ugle­da­la za­li­je­plje­nog na sta­blu dr­ve­ta. Na­i­me, sta­no­dav­ka je iz­me­đu osta­log za se­be na­pi­sa­la ‘’Ni­sam nam­ćor ba­ba’’. Sim­pa­tič­na i ori­gi­nal­na ide­ja da se pri­vu­ku sta­na­ri, mo­žda naj­vi­še stu­den­ti, jer oni od ta­kvih bje­že gla­vom bez ob­zi­ra. A ka­ko i ne bi. Ima­li smo vje­ro­vat­no svi uče­ći i sta­nu­ju­ći ne­ku ta­kvu ba­bu. Ne­ku ko­joj sme­ta sve ono i što va­lja i što ne va­lja. To­le­ran­ci­ja u taj stan si­gur­no ni­je za­la­zi­la ni­ka­da. Ne bi joj ba­ba nam­ćor ni­ka­da otvo­ri­la vra­ta. Ova sta­no­dav­ka ka­že da je ima­la i ona ta­kvo is­ku­stvo i da je’’ nje­na nam­ćor ba­ba’’ tra­ži­la da po­sle umi­va­nja obri­še če­smu u ku­pa­ti­lu, za­tim da je po­tu­ra­la zlat­ne lan­či­će is­pod ja­stu­ka, da bi pro­vje­ri­la po­šte­nje svo­je sta­nar­ke. Na­rav­no da su i po­sje­te bi­le za­bra­nje­ne.
Ima­la sam i ja jed­nu ta­kvu ko­ja je za­bra­nji­va­la po­sje­te, ali je za­to ona po­sje­ći­va­la mo­ju so­bu de­se­tak pu­ta dnev­no. Ne da vi­di ka­ko sam (a ka­ko bih i bi­la) već da se ža­li na kom­ši­luk i na osta­tak sta­na­ra u zgra­di. Mo­žda sam mo­gla i ta­da do­ne­kle, a sa­da još bo­lje da ra­zu­mi­jem i da na ne­ki na­čin oprav­dam ove nam­ćo­ra­ste oso­bi­ne, jer se pri­rod­no ve­zu­ju za sta­ri­je oso­be. Ali u da­na­šnje nam­ćo­re, na­ža­lost, spa­da sve mla­đi i mla­đi svi­jet. Neo­pro­sti­vo, za­i­sta. Idu­ći pri­je par da­na be­o­grad­skim uli­ca­ma, od Ka­le­meg­da­na, pa sve do Sla­vi­je (mno­gi zna­ju da je to po­za­ma­šna re­la­ci­ja) ne sre­toh ni­jed­no na­smi­ja­no če­lja­de. Sve mr­gud do mr­gu­da. Sve nam­ćor do nam­ćo­ra. U po­vrat­ku uđoh u grad­ski pre­voz, a ta­mo još cr­nje i go­re. Uza­lud ma­di ‘’Ci­go’’ ‘’ple­te’’ mo­ra­vac na svo­joj har­mo­ni­ci ne­bi­li iz­ma­mio ne­ki di­nar, ili mo­žda osmi­jeh. Jok! Svi se na­mra­či­li, sku­pi­li obr­ve. Ne­ko gle­da u pod, ne­ko u te­le­fon. Uglav­nom svi gle­da­ju u pra­zno. Ako se i ču­je po­ne­ka ri­ječ, ona je vi­še na­klo­nje­na sva­đi, ner­vo­zi i gun­đa­nju. Po­sle par sta­ni­ca, uđo­še kon­tro­lo­ri. Iz­gle­da­ju kao po­li­cij­ska ra­ci­ja. Znam da ni­je nji­ho­vo da se smje­ška­ju, ali je­ste da bu­du mno­go lju­ba­zni­ji ne­go što je­su. Shva­ti­li ove ulo­ge kao ve­o­ma ‘’va­žne’’ i ve­li­ke’’, pa vje­ro­vat­no mi­sle da bi je­dan nji­hov osmi­jeh uma­njio i nji­hov zna­čaj. Da se na­smi­je čo­vjek od mu­ke. E, mo­ja ze­mljo i moj na­ro­de do­bri, po­mi­slih i iza­đoh da opet pru­žim no­ge, na­da­ju­ći se ne­kom ve­dri­jem su­sre­tu. Na­smi­je­ši­ću se ja ne­ko­me u pro­la­zu, po­mi­slim, mo­žda mu iz­ma­mim osmi­jeh, pa ma­kar ga i zbu­nim. Raz­vu­čem osmi­jeh, a imam i raz­log, u su­sret mi idu li­je­pi lju­di. A i dan je li­jep i sun­čan. I zna­te ka­kva je re­ak­ci­ja bi­la? Po­gle­da­še me kao da sam ‘’od­li­je­pi­la’’. Za­mi­sli­te, smje­ška se ne­ko­me ko­ga ne po­zna­je! Još da im re­koh –do­bar dan, vje­ro­vat­no bi me ne­ko od njih i opso­vao. Ras­tu­žim se, i do­ži­vjev­ši još je­dan po­raz osmi­je­ha i lju­ba­zno­sti od stra­ne nam­ćo­ra, uđem u pro­dav­ni­cu, ne­bi­li me ne­ki pro­da­vac ma­lo ohra­brio. A ta­mo? Red une­do­gled, mr­zo­vo­lja na li­ci­ma i ‘’na­ših’’ i ‘’nji­ho­vih’’. Zna­ju­ći da me če­ka od­la­zak i u po­štu, i da ću tek ta­mo do­ži­vje­ti ‘’šal­ter­ski šok’’ okre­nem se na­li­je­vo krug. Bo­lje i bez ‘le­ba ne­go bez osmi­je­ha. A u po­šti, po­šten svi­jet, do­šao da pla­ti ra­ču­ne. Po­šten, ali i nam­ćo­rast. O ‘’šal­te­ru­ša­ma’’ da i ne go­vo­rim. Nji­ma je u opi­su rad­nog mje­sta- ne­lju­ba­znost. Dvo­ji­ca se sva­đa­ju ko je pr­vi u re­du, tre­ći žu­ri, pa pi­ta mo­že li pre­ko re­da, če­tvr­ti će sa­mo ne­što da ‘’pri­u­pi­ta’’. Osta­vi­ću ja pla­ća­nje ra­ču­na za sju­tra, ipak. Mo­žda će bi­ti bo­lje. Mo­žda je da­nas sa­mo ta­kav dan. Zna­te, ima ta­kvih nam­ćo­ra­stih da­na. Tje­ši se ti sa­mo, go­vo­ri mi unu­tra­šnji glas. Svi su nam, dra­ga mo­ja, odav­no isti. Na­mr­go­đe­ni, mrač­ni, svi su nam na kraj sr­ca. Dža­ba i sun­ce, i ve­dar dan, dža­ba i što smo li­je­pi, što ima­mo ži­vot na dar, dža­ba i što smo pr­va­ci i Evro­pe i svi­je­ta u mno­gim spor­to­vi­ma, dža­ba i što ima­mo ko­ga da vo­li­mo, i što vo­le i nas. Mi smo, pod­sje­ća me unu­tra­šnji glas- nam­ćo­ri.
Za­to, do­bri mo­ji i dra­gi lju­di, smij­te se! Osmje­huj­te se. Ka­žu da osmi­jeh ne ko­šta ni­šta, a pu­no pru­ža. I ta­ko je. I ka­da vam ni­je do nje­ga, iz­ma­mi­te ga i se­bi i dru­gi­ma. U su­prot­nom, po­sta­će­te ba­ba nam­ćor još u mla­do­sti. I ni­ko vam se ne­će use­li­ti u du­šu, a ni vi nje­mu. Bu­di­te mi ve­se­li. Ja že­lim, ho­ću i je­sam. I ja i moj bič. Jer, nam­ćo­ri su kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek